СЕЋАЊЕ НА СМРТ

] Српски – Serbian – صربي [

Ахмед Ферид

Ревизија и обрада:

Ирфан Клица

Амра Дацић

Љубица Јовановић

Фејзо Радончић

2015 - 1436

﴿ ذكر الموت﴾

« باللغة الصربية »

أحمد فريد

مراجعة :

عرفان كليتسا

عمرة داتسيتش

ليوبيتسا يوفانوفيتس

فيزو رادونشيش

2015 - 1436

СЕЋАЊЕ НА СМРТ

Хвала Богу који је са смрћу поломио вратове тиранима, смрвио леђа краљевима и изневерио наде царевима, чија срца нису хтела да чују за смрт, све док им се није обестинила претња и док нису враћени у оно што су некада били, па су тако пренешени из палата у гробове, са светла почивалишта у таму гробова, са забава са конкубинама и дечацима у борбу са црвима и гусеницама, са трпеза уживања у свакојаким јелима и пићима на распадање у земљи, са забава у друштву у дивљину самоће и из меких постеља на поприште страдања. Шта мислиш, јесу ли могли од смрти да побегну, да ли су могли у какву тврђаву од ње да се склоне, или силом да се од ње одбране, иза каквог застора од ње да се сакрију или да се нечим другим заштите? Погледај добро: Да ли иједног од њих видиш и да ли најслабији глас њихов чујеш? (Кур'ан, Марија, 98)

Нека је слављен Бог, Једини који и има моћ да свакога савлада и надвлада, Једини који је за Себе одабрао вечност, а сва створења Своја потчинио и осудио на нестанак, који је богобојазнима смрт дао као спас и рок за састанак, а несретницима тесни гроб као тамницу све до Судњег дана.

Његове су благодати све што постоји, Његова је одмазда незаустављива, Његова је слава на небесима и на Земљи и Његова је хвала и на овом и на оном свету. Нека је благослов и мир на Мухаммеда, који је показао отворена чуда и непобитне знакове, затим на његову породицу и све његове другове! Нека их Бог, све, много и много благослови!

Зато ономе коме је смрт страдалиште, земља постеља, црв пријатељ, Мункир и Некир другови, гроб станиште, утроба земље пребивалиште, Судњи дан састанак, а Рај или Пакао појилиште, нема ништа прече него да о томе размишља и да се за то припрема.

Похвалност сећања на смрт

Знај да ће срце онога ко се препусти овоме свету, посвети његовим варкама и преда страстима, сигурно, заборавити да се присећа смрти, а када се на њу подсети, показаће презреност према њој, окренуће се и побећи ће. То су они за које је Узвишени Бог рекао: Реци: "Смрт од које бежите заиста ће вас стићи. Затим ћете Ономе који познаје и видљиви и невидљиви свет враћени бити и Он ће вас о оном што сте радили обавестити." (Кур'ан, Петак, 8)

Људи се у погледу сећања на смрт деле на три врсте: а) Оне који су се препустили овом свету,

б) Оне који се тек кају и

ц) оне који су већ спознали смисао смрти.

a) Они који су се препустили овом свету смрти се готово никако и не сећају, а када се и сете, сете се само ради жаљења за овим светом и када је треба (смрт) грдити. Овакве људе сећање на смрт само још више удаљава од Бога.

б) Они који се кају често се сећају смрти, како би у срцу побудили страх и бојазан, који опет као такви доприносе да човеково покајање буде потпуно. Такве особе, можда понекад и презиру смрт, бојећи се да их не изненади пре него што се потпуно покају и за њу припреме, с тим што им се презир смрти не узима за зло. Они подсећају на онога ко воли да се припреми за састанак са вољеним, макар на састанак са њим мало и закаснио. Знакови оваквих покајника су да су увек спремни за састанак и да ничим више него тим нису преокупирани. У супротном, не спадају у ову врсту, већ у оне који су се препустили овом свету.

в) Што се, пак, тиче оних који су већ спознали смисао смрти, њима смрт никада не силази са ума и у свако доба су спремни за сусрет са вољеним. Такви су се, обично, уморили чекајући на смрт и прижељкују да им она што пре дође, како би се, једном заувек, ослободили друштва непослушних на овом свету и преселили у суседство Господара светова.

Од Ебу Хурејре, Бог био задовољан њиме, се преноси да је Божији Посланик, нека је над њим спас и мир, рекао: "Сећајте се што више Онога који прекида наслађивања!" Тј. задављујте наслађивања овог света залогајима сећања на смрт како бисте се лакше ослободили ослањања на њега и усредсредили сећање на Узвишеног Бога!

Од Ибн Омера, Бог био задовољан њиме, се преноси да је рекао: "Дошао сам Божијем Посланику, нека је мир над њим, као десети у групи, па је један Енсарија упитао: 'Божији Посланиче, ко је од људи најбистрији и најплеменитији човек?' - Па му је рекао: 'Онај ко се од њих најчешће присећа смрти и ко је за њу најспремнији. То су најбистрији људи, јер стичу част овог и почаст оног света.

На другој страни, Бог је смрт дао као највеће искушење и назвао ју је несрећом:

... па вас погоди несрећа смрти. (Кур'ан, Трпеза, 106) Јер она представља промену стања и пресељење из једне куће у другу, а то заиста и јесте велика несрећа. Још горе од тога је занемарити је и о њој уопште не мислити, не спомињати је и за њу се са добрим делима не припремати. Сви се слажу да је смрт сама по себи поука за свакога ко имало озбиљно размишља и има имало здраве памети.

У делу ''Мухтесирт-тезкирах'' стоји: "Браћо, знајте да сурово срце, с Божијом помоћи, омекшавају: посећивање гробова, присуство вазовима, дружење с добрим људима, слушање казивања о честитим робовима и побожним људима из ранијих генерација и посебно, сећање на смрт, која прекида уживање у благодатима на овом свету, након лагодног живота, раставља дружине и након поноса са родитељима, децу оставља сирочадима."

У користи од сећања на смрт, такође, спада: одвраћање човека од греха, престанак радовања овом свету и лакше подношење недаћа. Замисли брате, онога ко је био спреман на извршење и таквих греха, као што је убиство, па се промени до те мере да више нема мотива за грешење, нити за освртање на благодати, украсе и прохтеве овог света, уз истовремену спремност да лакше подноси све врсте недаћа које га могу задесити! Велика је разлика између њега и онога ко се нада у дуг живот и ко ради потпуно супротно!

У ствари које омекшавају срце и отупљују његову суровост, свакако спада и посета болесника на самрти, јер се из њихових мука, патњи и борбе приликом растављања са душом, може извући животна поука, будући да свакога ускоро чека иста судбина. Укратко, онај ко из смрти другог за себе не извуче никакву поуку, тај је толико огрезао да му никакав савет не може помоћи.

Ел-Хасан је рекао: "Ништавност овог света не разоткрива ништа толико као смрт. Никоме ко има имало здравог разума, она не оставља никаквог простора да се овом свету радује. Када год се роб сети смрти, у његовим очима овај свет и све што је на њему постану безвредни."

Ибн ел-Мути' је једнога дана погледао у своју кућу па му се допала. Затим је заплакао и рекао: "Тако ми Бога, да није смрти ја бих ти се радовао. Да није тескобе гробова, радовали би се овом свету."

Омер б. Абдулазиз је рекао: "Зар не видите да сваки дан некога дочекујете, спремате и испраћате на путу ка Узвишеном Богу и да сваки дан некога стављате у земљу, затрпавате и одвајате од пријатеља и иметка?"

Смисао смрти

Знај да многи људи о смрти имају погрешно мишљење! Једни мисле да је смрт човеков крај заувек, да после ње нема проживљења нити било какве награде или казне. Други мисле да умрли не ужива награду за своја добра дела и да не искушава казну за своја недела. Трећи мисле да душа остаје и наставља да и даље живи, а да тело пропада, распада се у земљи и да више никада неће бити проживљено. Сва ова мишљења су погрешна и одударају од истине. Напротив, здрава памет налаже, а бројни кур'ански одломци и исламска традиција потврђују да смрт није ништа друго до промена стања, и да душа наставља да живи и после одвајања од тела, било да се кажњава у Паклу или да ужива у Рају. Гроб, такође, може бити или један од рајских вртова, или једна од паклених провалија.

Смрт је промена стања у два погледа

1. Смрт човека лишава његових очију, ушију, руку, ногу, језика и свих других органа. Она га лишава породице, родитеља, рођака и осталих пријатеља и познаника. Она га, такође, лишава његових коња, стоке, слуга, кућа, имања, и других видова богатства. Нема разлике у томе да ли човек остаје без ових ствари, или ове ствари остају без човека. У сваком случају растанак је горак и болан. Понекада се деси да човек остане без иметка тако што му се покраде, а понекада да иметак остане без власника тако што човек умре. И у једном и у другом случају, бол за растанком је жесток. У сваком случају, смрт значи човеково отргнуће од његовог иметка и његово пресељење на други свет, који је другачији од овог. Уколико човек на овом свету има нешто што му је драго, што му је прионуло за срце или нешто са чиме се поноси, тешко ће да му буде да се растане и да га са смрћу напусти. Уколико се, ипак, на овом свету, човек радује само спомињању Бога и ужива у дружењу са Њим, његово уживање и срећа, после смрти, биће неизмерни, јер између њега и Вољеног неће више бити никаквих препрека као на овом свету, а све журбе за свакодневним пословима на овоме свету су нека врста запрека. Ово је једна врста разлика између стања смрти и стања живота.

2. Смрт човеку открива и показује оно што је у животу на овом свету било покривено и непознато, слично као што су будноме неке ствари на овом свету биле познате, за разлику од онога ко спава. Другим речима, људи су у сну, па се пробуде тек када умру. Прво што ће човеку бити откривено су користи од његових добрих дела и штете од његових лоших дела, тако да ће због својих лоших дела зажалити. Вернику ће се, одмах након смрти, указати ширина оног света у односу на овај и учинити, као да је на овом свету био затвореник и да је са смрћу, из тесне и мрачне затворске ћелије, на отворена врата, изашао у пространу и непрегледну башту пуну разноврсних плодова, дрвећа, птица и зеленила, тако да више никада неће пожелети да се врати у мрак затворске ћелије.

ТРИ НЕСРЕЋЕ СМРТИ

Смрт је несрећа и као таква је описана у речима Узвишеног:

...па вас погоди несрећа смрти. (Кур'ан, Трпеза, 106).

Несрећа смрти са собом носи следеће три несреће:

1. Смртну агонију,

2. Сусрет и виђење са анђелом или са анђелима смрти и

3. Страх од лошег свршетка и наговештај грешницима патње у ватри.

1. Смртна агонија

Да јадног човека не чека никаква друга несрећа, казна, претња и страх, осим смртне агоније, и она би му сама била довољна па да му загорча живот, помути радост и да га натера да се остави немара и заборава, с једне, и да се преда размишљању о себи, своме крају и припреми за смрт, са друге стране, јер смрт је, као што каже пословица: "Твоја несрећа у туђој руци, за коју никада не знаш када ће се на тебе сручити."

Зачуђујуће је да би човеку било покварено уживање и загорчан живот, када би био сигуран да ће, док се проводи и са друштвом ужива, упасти војник и изударати га дрвеном палицом, а да га, истовремено, док то исто чини, ни најмање није страх да не упадне Анђео смрти и да са собом не донесе агонију и горчину смрти, тим пре што су смртне муке теже и од ударца сабљом, и резања тестером и пржења усијаним железом. Осим тога, ако су ударци сабље по телу толико болни, само због тога што у њему још куца душа, може се претпоставити колико само боли, када се сама душа мучи. То што, све док је тело изложено ударцима и мучењу, човек помаже и виче, не значи ништа друго осим да у његовом срцу и језику има још снаге живота. Какав ли је тек бол од смртних мука од којих човек изгуби глас и снагу до те мере да не може ни да помаже ни да виче?! Болови од смртних мука су толико жестоки да захватају сваку пору тела и потпуно одузимају сваку снагу, не остављајући од ње ни толико да човек може звати у помоћ. Смртни болови били би неиздрживи и када би захватили само један нерв, а не цело тело. Шта тек мислиш какви су болови који не захватају само тело, него и душу?! Шта мислиш какви су болови од којих сваки део тела, један за другим, умире и почиње да се хлади, прво стопала, па потколенице, па бедра итд., све док се не угаси и последњи знак живота. Сваки део човековог тела има своју смрт и своје патње, једну иза друге, док смрт не дође до гркљана, а када дође до гркљана прекида се обазирање на овај свет и контакт са онима који на њему остају. У том моменту се затварају врата покајања, а наступају кајање и патње. У том смислу, Муџахид каже да се речи Узвишеног:

Узалудно је покајање оних који, чине рђава дела, а који, када се неком од њих приближи смрт, говоре: "Сад се заиста кајем!" (Кур'ан, Ен-Ниса', 18) Односе на моменат када се угледају изасланици (тј. анђели смрти). Божији Посланик, нека је мир над њим, је рекао: "Човеково покајање се прима све док му душа не дође до гркљана."

Жестина Веровесникове, нека је мир над њим, смрти

Од 'Аише, Бог био задовољан њоме, се преноси да је рекла: "На самрти је испред Божијег Посланика, нека је мир над њим, стајала кофа - или је рекла посуда - са водом, па је у њу замакао своју благословљену руку, њоме се потирао по лицу и говорио: 'Нема бога, осим Бога Јединога! Заиста је смрт жестока агонија!' Затим је Посланик, нека је мир над њим, усправио своју руку и почео да говори: 'У друштво најузвишенијих другова!' Све док није испустио душу и док му рука није клонула."

Од ње се, такође, преноси да је рекла: "Божији Посланик, нека је мир над њим, ми је умро у наручју, па након Посланикове, нека је мир над њим, смртне агоније, не презирем више ничију."

2. Сусрет и виђење са анђелом или анђелима смрти

Ова врста несреће тиче се непослушних грешника и ње ће прави верници бити поштеђени. Сам чин умртвљења и узимања душе, на неким местима у Кур'ану се приписује Узвишеном Богу, као што је случај са следећим одломком:

Бог узима душе у часу њихове смрти. (Кур'ан, Скупови, 42)

На другим местима Анђелу смрти, као што је случај са следећим одломком:

Реци: "Анђео смрти, који вам је за то одређен, душе ће вам узети, а после ћете се Господару своме вратити." (Кур'ан, Падање ничице, 11)

А на трећем месту помоћницима Анђела смрти, као што стоји у следећем одломку: Изасланици му Наши, без оклевања, душу узму. (Кур'ан, Ел- Ен'ам, 61)

Ипак, у крајњем случају, сваку смрт даје Бог.

О томе како наступа смрт, Ел-Келби каже: "Прво Анђео смрти узме душу, па је тек онда, ако се ради о вернику, предаје анђелима милости, а ако се ради о невернику, анђелима казне.

Имами Ахмед од Ел-Бераа ибн Азиба, Бог био задовољан њиме, наводи да је рекао: "Заједно са Божијим Послаником, нека је мир над њим, отишли смо на сахрану једном Енсарији и дошли до гроба. Када је умрли закопан, Божији Посланик, нека је над њим спас и мир, је сео, па смо и ми око њега поседали. Изгледали смо потиштено, као да нам је на главама птица. Он је (тј. Посланик) у својој руци држао шипку којом је чепркао по земљи. Затим је подигао главу и рекао: 'Замолите Бога, два или три пута, да вас сачува од загробне патње!' Затим је рекао: 'Када се робу вернику приближи растанак са овим светом и отвори пут за онај свет, са неба се спусте анђели, белих лица попут сунца, носећи са собом за њега рајске ћефине и балзам и седну надомак његовог вида. Затим дође Анђео смрти, седне поред његове главе и позове: 'О смирена душо, изађи из тела и уђи у Божији опрост и задовољство! - Па почне излазити, цурећи попут капи на отвору мешине за воду. Затим је узме, а када је узме, ни колико је трептај ока не оставе је у његовој руци, док је не узму и не ставе у те ћефине и тај балзам, а када је ставе, из ње изађе пријатан мирис, попут најлепшег мириса мошуса на целој Земљи. Затим се са њом почну дизати. Када тако са њом наиђу, не прођу ни поред једне групе анђела, а да их не упитају: 'Какав је ово леп мирис?'- Па им одговоре: 'Мирис тога и тога', прозивајући га најлепшим именима којима су га звали док је био на овом свету. И тако све, док не дођу до нама најближег неба, где затраже да му се отворе врата, па се отворе. Одатле га од једног до другог неба испраћају најодабранији становници, све док тако не дође до седмог неба, где Узвишени Бог каже: 'Запишите Књигу Мога роба у Иллијјун, и вратите га у земљу, јер Ја сам их од ње створио, у њу ћу их вратити, и из ње ћу их понови извести.' Он (Посланик) је даље рекао: "Па ће му се душа поново вратити. Затим ће му доћи два анђела и упитати га: 'Ко је твој Господар?' - Па ће одговорити: 'Мој Господар је Бог.'Затим ће га упитати: 'Која је твоја вера?' - Па ће одговорити: 'Моја вера је Ислам.' Затим ће га упитати: 'Ко је овај човек који вам је послан?' - Па ће одговорити: 'Он је Божији Посланик, нека је мир над њим, ' Затим ће га упитати: 'Шта је твоје знање?' - Па ће одговорити: 'Читао сам Књигу Узвишеног Бога, па сам поверовао и потврдио да је тачно (све што у њој пише).' Затим ће са неба глас повикати: 'Истину је рекао Мој роб, па му прострите простирку у Рају, обуците му рајску одећу и отворите му рајску капију, па ће до њега допрети задах и мирис из Раја и прошириће му се гроб докле год му поглед досеже." Он (тј. Посланик) је надаље рекао: "Затим ће му доћи један човек лепог лица, у лепој одећи и са угодним мирисом и рећи ће му: 'Доносим ти радосну вест; ово је онај дан који ти је обећаван.'- Па ће га упитати: 'Ко си ти? Твоје лице најављује само добро!' На то ће му одговорити: 'Ја сам твоје добро дело.'- Па ће на то повикати: 'Господару, пожури са Судњим даном! Господару, пожури са Судњим даном!"