СПАЈАЊЕ СРЦА МЕЂУ АРАПИМА КАО ДОКАЗ ИСТИНИТОСТИ МУХАММЕДОВОГ ПОСЛАНСТВА
تأليف قلوب العرب دليل على صدق النبي صلى الله عليه وسلم
>Српски – Serbian – <صربي
др. Абдул-Мухсин бин Зебн ел-Мутајри
د. عبد المحسن بن زبن المطيري
Превод: Амра Дацић
Рецензија: Љубица Јовановић
ترجمة: عمرة داتسيتش
مراجعة: ليوبيتسا يوفانوفيتس
Спајање срца међу арапима као доказ истинитости Мухаммедовог – мир над њим – посланства
Пре ислама, Арапи су били подељени на сукобљена племена која су искључиво тежила да истакну себе и да се уздигну над осталим племенима. Сукобљавали би се и због најмање безазлене ствари. Примера ради, међуплеменски ратови трајали су десетинама година само због једне обичне камиле, као што се то десило у рату за камилу Ел-Бесус који је потрајао четрдесет година између племена Таглиб и Бекр. Тај рат је изазвало то што је Кулејб ибн Реби'а ет-Таглиби усмртио камилу Ел-Бесус која је била у власништву тетке по мајци Џесаса ибн Мурре ел-Кулебија.
Или, споменимо и тзв. рат Дахиса и Ел-Губреаа који се водио између два племена, Абус и Зубејан, и то због коња Дахиса и Ел-Губераа који су се међусобно утркивали. Такође, и овај међуплеменски рат трајао је четрдесет година. У неким њиховим ратовима учествовало је и племе Антер, што је споменуо Зухејр ибн Еби Сулма у Муаллекама. Или, споменимо рат између Ел-Евса и Ел-Хазреџа - потомака истог стрица, рат који је трајао више од стотину година.
Ове личности биле су изузетно охоле и нису прихватале ни најмање облике угњетавања, племенског фанатизма, борбе и супарништва, па макар и за најмању ствар. Таквим људима пљачка и убиство су били највећи извори опскрбе и најбољи поводи за хвалисавост због учињеног насиља. У таквом стању, готово немогуће је било ујединити и међусобно повезати таква племена. Због тога се способност једног човека да уједини све Арапе и измири зараћена племена, као његова способност да их наведе да одбаце међусобну мржњу и освету, уистину, сматра натприродним делом – муџизом.
Наводећи заједници ову благодат и објашњавајући да то није било чије дело, већ Божије, Узвишени Бог је рекао:
„Сви се чврсто Аллаховог[1] ужета држите и никако се не разједињујте! И сетите се Божије милости према вама када сте били једни другима непријатељи, па је Он сјединио срца ваша и ви сте постали, милошћу Његовом, браћа; и били сте на ивици ватрене јаме, па вас је Он ње спасио. Тако вам Аллах објашњава Своје доказе, да бисте на Правом путу истрајали.“ (Кур'ан, Имранова/Амрамова породица, 103)
Објашњавајући колико је било тешко постићи њихову међусобну љубав и јединство, Узвишени Бог каже:
„Он те подржава Својом помоћи и верницима, и Он је сјединио срца њихова. Да си ти потрошио све оно што на Земљи постоји, ти не би сјединио срца њихова, али их је Аллах сјединио - Он је заиста силан и мудар.“ (Кур'ан, Ел-Енфал, 62 - 63)
Након ове љубави и јединства, постали су освајачка сила која је срушила Персију и Византију.
На ово значење алудирао је песник у својим стиховима, где каже:
Дал' то од одабраника муџизу (чудо) тражите?
Довољно је племе неко из гробова да се позове.
У рату као рука једна били су.
А у боју продавали су дуњалук (овај свет) за ахирет (будући свет) свој.
Одломак из књиге „Непорециви аргументи о истинитости посланства Мухаммеда мир над њим“
[1] Аллах је арапска реч која означава властито име Једног, Јединог, Истинског Бога који је јединствен у свему и није никакав назив за неког посебног Бога муслимана. Корен овог имена је у речи 'илах' која у арапском језику значи бог или божанство, било оно истинито или лажно. Додавањем одређеног члана 'Ел', добија се реч 'Ел-Илах' која је основа имена 'Аллах' којим се означава Један, Једини, Истински Бог који постоји, Створитељ и Господар свега, Једини Који заслужује да се обожава и Једини Кога Његови робови истински обожавају. Сва божанства мимо њега су лажна. Узвишени Бог у исламу има мноштво лепих имена, а име Аллах упућује на сва остала Божија лепа имена. Хришћани и Јевреји који говоре арапским језиком исто тако Бога називају Аллах и то име користе у Библији.
